Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 19. јануар 2009.

Објашњење / М. Лукић (008)







______


* КОМЕНТАР(И):






Оно чему сам се вратио после много времена: крајем лета 1998. године. - После готово двадесет година, вратио сам се нечему чему је требало да се вратим: белешкама започетим новембра месеца 1979. године. Те белешке заслужују коментар : нерадо га започињем јер он, у суштини, превазилази уобичајени коментар. Многих лица, споменутих у легендама уз фотографије нема, преминули су.
Тако да су сада те легенде и нека врста дословног спомена, споменика.
Елиот у првом од четири квартета вели: Што је могло да буде и што је било / Показује један крај, који је увек присутан. / Кораци одјекују у сећању / Низ ходник који нисмо бирали / Ка вратима које никад не отварасмо / У ружичњак. Моје речи одјекују / Тако, у твојој души. / Али с каквим циљем / Узнемирити прашину у вази са ружиним лишћем / Ја не знам. / Други одјеци / Станују у врту. Хоћемо л’ за њима? / Брзо, рече птица, нађи их, нађи их, / Иза угла. Кроз прву капију, / У наш први свет, хоћемо ли за / Опсеном дрозда? У наш први свет... Александар Лукић (1957), аутор ЕВРОПЕ (Време књиге, Београд, 1995) , отвара своју ванредну књигу парафразом Елиотовог песничког завештања : Време прошло и време будуће / су оба присутна у времену садашњем, / а време садашње окренуто је начелници звезда / што се јавља раније од трећих петлова, претичући, / ум ПРОСВЕТЉАВАЈУЋИ свима који гледају / жељни да угледају сунчеву светлост. // И дијак Јован Малешевац, и раб Божији Јован, / и Т. С. Елиот, и ЧИТАВО ВРЕМЕ
ВЕЧНО ПРИСУТНО, / крик из Берт Нортона, крикови Европе под водом, / крикови из тмине векова и појања, крикови из понора / Балкана, крикови испод јазова, ј а з о в а д у ш е , / не показују ли једно нестајање? // Једно нестајање и једно постајање из нестајања?...
Елиотове речи чини се одјекују у души песника Александра Лукића, који је постао спреман и зрео у једном летњем подневу, спреман и зрео попут облака бременог муњама. Лукић је прошао кроз праву капију, у свој прави свет. Лукића је његова воља поштедела малих победа. Написао је са тридесетак и нешто година такву књигу какву најхваљенији српски песници нису написали пред крај свога живота. Лукић је "Европу" писао у размаку 10. јун 1989. - 27. децембар 1993. године. (...)
Лукићева "Европа" је пошла од метода који је, пре Елиота, и његових књига "Пуста земља" и "Четири квартета", сматран као немогућ, јалов,тврдокоран, непоетски.
Лукић, као и Елиот, сматра да је посао песника да ствара поезију из неистражених залиха непоетског; да је песник обавезан да непоетско претвара у поезију. И Лукић је то чинио, од своје прве књиге, "У вагону Розанова". Лукић није имао "рањив" почетак, као Елиот : зато што је дошао после Елиота, и других обожаваних претходника. Дух песника Лукића био је беспрекорно опремљен за задатак који је постао његова судбина : непрестано стапање диспаратних искустава. И то је нешто толико очигледно од његове прве објављене књиге. Лукића су подржали вршњаци, песници и критичари, не и тзв. срспки елиотовци. Лукић је, попут европских метафизичких песника, поседовао сензибилитет који је био у стању да прогута сваку врсту искуства. У својој песничкој радионици, Лукић је користио разноврсна подручја знања : политику, теологију, металургију, географију, историју, трговину, предање, математику... Лукић је песник изразите и непосредне корелације између апстрактне мисли и конкретних феномена... О "Европи" сам објавио један подужи текст, сачекавши три године, да видим како ће наши вајни критичари оценити књигу. Богдан А. Поповић ју је оценио као најзначајнију књигу поезије објављену на српском језику 1995. године, али то је само пола истине. Та књига је важнија од многих других песничких књига објављених у другој половини ХХ века на српском језику...
Знао сам то, још док је књига била у рукопису... Читао сам је као посебна врста читаоца, "закаснелог писца". Као неко који није наследио традицију, већ ју је, пошто му је била потребна, више од четврт столећа великим трудом стварао...

АЛБУМ СЛИКА, формирао сам од слика које сам поседовао новембра месеца 1979. године, када сам имао пуних 29 година: тада сам становао у гарсоњери самачког хотела у Дубровачкој улици , у Београду. Радио сам, као библиотекар ( у близини). Легенде уз слике довршио сам 19. новембра 1979. године. Зашто сам то учинио? Знам да сам све то ставио у један велики коверат и затворио га, и одложио на неодређено време, као што сам имао обичај да одлажем и сваку од бележница, када бих је испунио белешкама.
Тај коверат сам отворио крајем лета, као по обичају, трагајући за нечим другим. Слике су сачувале, заувек, нешто што би иначе припало бездану заборава.
Слике једног периода (1899 - 1977). Легенде уз слике се завршавају констатацијом: "То је све", али ја знам да је то само хиљадити део свега. Рецимо - примера ради: Легенда уз фотографију бр. 4. Живота Лукић, младожења ( мој стриц), погинуо је следеће године, на други дан крсног имена Лукића, светог Аранђела. Његов отац, мој деда Станко Лукић допутовао је у околину Краљева (село Цветка) , где су се водиле борбе са Немцима, да види синове - ратнике, мобилисане, без иједног дана обуке - животу и мог оца Михаила.
Донео је два печена прасета, вино, и радосну вест : првог дана наше Славе, родила се Животи ћерка. Отац ми је причао не једном : Део чете је позван на славу на трави. Деда је питао свога старијег сина Животу какво име да дају новорођеном детету. - Ратиборка, рекао је, јер је био рат. Наједанпут су навалили Немци, слава је прекинута.
Командири су повели чету према неком путу усеченом у брег. Деда Станко се повукао према Краљеву. Мој отац Михајло је прелетео преко пута и утрчао у неки виноград. Упао је у неку рупу пуну воде покривену дрвећем. И ту се притајио, цвокоћући од хладноће. Немачки митраљезац на дну тога кобног пута покосио је скоро читаву чету.
Животу Лукића су погодили у кук и он је зајаукао.
Понео га је један момак, политички комесар чете из Мајданпека, кога су после два-три корака устрелили.
Немачки строј је стреловито надирао уз пут.
Мој отац је чуо како његов старији брат запомаже, као и други рањени, које су Немци убијали из близине. Чуо је запомагање: - Немојте, браћо, немојтее! Пуцањ.
То је потрајало неколико минута, док нису залегли искуснији борци и командири, они са Сутјеске: они су зауставили напад.
Наступио је преокрет.
Мој отац се извукао из студене воде и почео да бежи... Када су Немци били потиснути сасвим, почело је скупљање погинулих.
Нашли су покојног стрица устрељеног на неколико места. На челу му је камом била изрезана петокрака! ...
Деда Станко се вратио из Краљева и пренео свог старијег погинулог сина на железничку станицу Краљево, а одатле, теретним вагоном до Пожаревца и Звижда...
О сахрани Животе Лукића, причала ми је његова тетка - баба Милица Савина, учесница обреда. Причала ми је све то, неколико година пред своју смрт, као младићу. Сачувала је изванредно памћење.
Неколико месеци после сахране, удовица Животина је (следећег пролећа) донела колевку са Ратиборком и оставила је крај нашег бунара, а затим се преудала.
Мој отац је у то време још увек ратовао, по Хрватској... Деверуша са слике - Негосава (баба Миличина унука), данас има своје унуке... Итд.
Или: Легенда уз слику 5. "Луне" , очев побратим из младости, има лице анђела. Није мобилисан у војску, јер је рођен 1926. године. Укључен је у сеоску милицију. Хватао је војне бегунце, Влахе и Цигане из Горњег Звижда, и - стрељао их. То сам сазнао много касније, пре него што ће умрети.Неколико година пред смрт је полудео. Није се женио. Помагао је , кад су кошене наше ливаде Преко Пека, или у време вршаја.
Био је човек ониског раста, напуклог гласа, и погледа којег сам се прибојавао, као дете.
Тад нисам знао да је био ревносни ратни џелат.
Сасвим случајно сазнах, крајем основне школе, у мишљеновачкој кафани. Један од Влаха из Нереснице, кога је промашио, када га је једне ноћи повео на стрељање на нересничко гробље, частио га је...
"Луне" је прихватио пиће : - Да, сећам се, сетио сам се...имао си дана!...
Легенде уз слике, после двадесетак година, постале су - могло би тако да се каже - својеврстан рудник чудесан, пре свега драгоцене руде "породичне митологије", али и других обојених руда, вреднијих од бакра, сребра, злата и волфрама...Прва одлука коју сам донео, кад је реч о Белешкама - Легендама, да ништа не бришем, преправљам. Па и оне појединости, које песници о себи обично прећуткују. Нисам био светац. Нисам имао никада разумевања за проповедање невиности, јер је то јавни начин за подстицање против - природе, порока. Никада нисам презирао полни живот, ни каљао га појмом "нечистог" : верујем да нисам починио истински грех према светом духу живота.
У полету моје воље, постоји језгро промене сваке нужде. Нужност ме може припремити за једну истинску победу. Када је човек спреман и зрео за самог себе и за своју најскровитију вољу, када је као лук који чезне за својом стрелом, и као стрела која чезне за својим циљем, он треба да прихвати Судбину и да одапне лук.
Да ли је био узалуд сав рад античког света и затим православља?Хришћанство је нашло формулу за подизање цене подземних култова свих врста, Озирисов, Мајке, Митрин, и за њихово сабирање - сматра Ниче - у томе је био Павлов геније. "Наука о природи повезана са математиком и механиком била је на најбољем путу - смисао за чињенице, последњи и највреднији од свих смислова, имао је своје школе, своју већ столетно стару традицију! Разуме ли се то ? Све битно било је пронађено да би се могло приступити раду - методи јесу, то треба понављати десетину пута, оно битно , и оно најтеже, и оно што најдуже против себе мора да подноси навике и духовну лењост".
Ниче је пред собом видео МОГУЋНОСТ "једне потпуне натприродне чари и колоритне дражи - чини ми се да она блиста у свим језама једне истанчане лепоте, да је у њој на делу једна божанска, демонска божанска уметност, и да би се узалуд ровило миленијумима за другом таквом могућношћу; видим призор толико богат у смислу и, у исти мах, чудесно парадоксалан да би у њему сва олимписка божанства имала прилику за божански смех..." Је ли то била визија Епохе, која још увек траје у свести - комунизма? Антихриста? Епоха која још увек траје начинила је од многих честитости нитковлук душе. Најстрашнију оптужбу против хришћнаске цркве која може да се подигне, подигао је тужилац који је неславно завршио, Ниче. У тој оптужници су неки песници и писци, и не само они, нашли своја упоришта и аргументе. Законодавац нихилизма, написао је Закон против хришћанства, чији четврти члан гласи :
"Проклето место на којем је хришћанство излегло своја змајска јаја, треба одмах збрисати са лица земље и као срамно место да буде опомена и страх свем потомству. Нека се на њему коте отровне гује". Шести члан гласи : " СВЕТА историја назваће се именом које јој одговара, то јест ПРОКЛЕТОМ ИСТОРИЈОМ ; речи "бог", "спаситељ", "искупитељ", "светац", користиће се да би се осудили, обележили злочинци". Легитимно је да неко покуша и напише историју поезије : поезију историје. Неко кога природа није пренебрегнула, неко кога се она сетила макар у последњем часу и предвидела за њега скроман мираз од часних, примерених, чистих инстиката...
Човек може одступити од Бога, и већ је то учинио, нашао се у природи, Божјој творевини: може ли ту наћи уточиште и спас?
Ниче је трагедију европског атеизма платио својим животом. Ничеов Надчовек није циљ. Надчовек гради своју срећу на несрећи других. ("Надчовек је зидао куле на нереалним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале. " Н. Велимировић )Зидари кула новога света, зидаће твоје творевине узимајући у обзир вечну пропорционалност у свету.
И то ће бити нова и истинска историја распетости свега. Европа је покушала да силом наметне неким народима комунизам као облик владавине, и тај покушај је био унапред осуђен на неуспех, јер нема правога комунизма без светости. Без Свечовека.
Тоталитарни режими у Европи и свету у ХХ веку славили су смрт и култ вођа. Успостављени су насиљем (ратом, револуцијом).
Никли су из семена зла над којим је и смрт немоћна. Комунизам има будућности : "најбоља форма комунизма у овоме свету већ је остварена међу светима".
У најбољој форми комунизма, Свечовек је циљ, Онај који "гледа кроз многобројну призму, и не меша брда с долинама".
Свечовек је бољи и од најбољих песника човечанства, јер "штеди језик као струну на харфи. / Велика лепота стиди се сама себе, и тиме повећава себе. / Свечовекова душа тако је лепа, да обара очи пред самим собом.... / Во носи звоно, а луда језик, да се не би изгубили. / Свечовек носи звоно и језик да довиче изгубљене..."Најбољи песници друге половине ХХ века, чак и кад су темељно упознали бес сумње, нису имали дубљу свест о томе да су дужници према живим душама, са којима су живели у свом животу, и од којих су бегали, или су им зачепљивали уста. Свима су се задужили бринући само за себе и своју амбицију; крадући бригу, одређену за друге, за оне који су дошли и који долазе, они су се све више задуживали.
Дуг се мора платити, јер васиона нема архиве за неплаћене дугове. Колико се песника приближило Свечовеку?
Колико су у томе успели хваљени најистакнутији послератни песници? Зар се и један од њих приближио крајњој намени земље и крајње лепоте њене, њене последње тоалете?
Рођена фамилија значајних песника, њихови предак од почетка историје и њихов потомак је Свечовек.
Да би уметник био вредан сећања, треба да постане асексуалан. Треба да иде украј пута, не главним путем, који је утабала навика. Људски срећни и несрећни нису они уметници који су успели и за живота доживели да им објаве изабрана или сабрана дела!
Постоје разне културе, и свака има своју хијерархију.
Међутим, не треба никада заборавити да "култура има своје дивљаке као и примитивност своје. Први су душожеднији а други су крвожеднији. Први убијају душе са истом хладноћом, са којом други убијају тела. / Једини је прогрес у усељавању прогнанога бога. Усељавање Бога у ствари - то је једино достојанство културе..."Рат је у нашој породици, али и у многим другима, у читавом народу, мајка која је породила страхоте, ужасе и грехове.
Рат се зачиње на хоризонту човекових визија о идентичности меса. Идеја туђинства харала је ХХ веком: тим бичем је Луцифер гонио своја безбројна стада! Кад се демократија уведе у царство анимално, свака животиња остаје при своме гласу и апетиту. Хијене су знале боље од човека да је проблем демократије "питање самара": неосамарени, предлажу да се корњаче расамаре, да би могле и оне сироте слободно ходити! Безумље Адамевино одражава се на свој деци њиховој...
Циљ човека је да постане Свечовек : многим уметницима и песницима то није био циљ.Многи су, мислећи да стварају велике ствари, узели учешћа у изградњи Фабрике лутака, и у прављењу прототипа лутака. Што је неко више у хијерархији Фабрике лутака, то је пуњенији од фазана. Све ружне позе показује историја, па и историја поезије. Но права историја поезије се мора завршити не луткама но лепотом! Такозване значајне и велике српске песнике ХХ века треба мерити аршином поезије минулог века, деветанестог, Петра Петровића Његоша и Бодлера. Онај који унапред одбија чак и могућност таквог једног поређења, ако мисли да је песник, нека батали узалудан посао. Међутим, дешава се увек друкчије , пузава подлост претвара се у осветљиву бруталност, бруталну игноранцију. Ако не верујете, погледајте штампу : тамо увек има простора за пуњене лутке . Тамо су они који су ушли кроз слепа, намалана врата, "која стоје ради украса, од правих врата, на која се улази и излази"...
Да би човек разумео историју, не треба да учи само своју историју...
Све се временом мења: "Мирис се прелива у смрад, и смрад у мирис. Нема смрада на земљи, што некада није био мирис женама моћних махараxа, нити има мириса, што није као смрад отуран ногама слушкиња њихових...."
Допуњујући Легенде уз слике, након двадесет година, ја знам да ствари имају срце, и када допуњујем, пазим, као кад вучем ножем. Допуњујем : да бих поделио туђу бол и своју радост, да бих постао пионир нове историје света. Поштујем оловку којом пишем, можда је никла из срца мога прадеде Димитрија или покојног деда Станка; и траву којом газим - можда је никла из косе моје прабабе Грозде. Настанак фотографије и слике одиграва се на светлости. Нешто је изашло на светлост у некој тачци. Али је толико тога остало у тами на том путу према светлости, ако то не додирнем као да сам умро или као да се уопште нисам родио...
Сматрам сваку слику у АЛБУМУ СЛИКА и сваку легенду као један цео, отпочет и завршен живот. Па га зато одживех као целину а не као део. Зато се свака моја накнадна белешка одрања од мене као цео човек, с којим ћу пожелети да се опет састанем као с пријатељем и без стида га покажем васиони...
... Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво. Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, ја сам у ствари чезнуо за постојањем манастира - метафорично речено - тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија - МОНАШКИ ЖИВОТ У СВЕТУ - заснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота...
Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина. И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг...
М. Лукић
Напомена:
Овде прекиддамо објављивање АЛБУМА СЛИКА на неко време.
Пружамо прилику посетиоцима овог блога да пишу своје коментаре.
Дозвољено је 'писање коментара. Уредники моли коментаторе и
посетиоце да се потпишу уз сваки свој коментар.

субота, 17. јануар 2009.

Албум слике (007)

Детаљ Принципове улице у Београду бр. 63


52. Чигота, снежни врх, овце... (Слика са зимовања.)
53. Сунчање на фарми крава. Лежимо на огромној камари сена - Мирослав Рајић "Шића", апсолвент рударства, мој друг из гимназије (кога је ж. Нешић прозвао "Мушка лепотица"), Драгана (бруцош психологије), Снежана (бруцош права) и ја...
54. Повратак са Чигота. Студенте предводи мој колега и цимер Нешић. На слици се виде "Сексуални Манијак" ( тако смо прозвали једног студента пољопривредног факултета, који је свуда вукао са собом један кларинет и фото-апарат), Слоба, Миле "Хајдуквељковић"...
55. Вивалдијева ГОДИШЊА ДОБА. Снежана ми , у својој соби, свира на виолини одломке из Вивалдија. Облаци плове ноћним планинским небом. Облаци налик на шницле у кајмаку. Облаци плове , као низ воду камелије беле. Распрострла се дивна непрегледна таласава пустош : сенке беле ноћи, штурог месеца и борова...Ноћу читам, поново, Рилкеове ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ, и , први пут, Бајронове дневнике (на руском)...
56. Јагелонски универзитет ( Краков). Стојим замишљен у рубашки... (Јул, 1974. Снимак Ане Штуке, или Мирјанин и Славков?)
57. Крај Петефијевог споменика (Будимпешта). Буба и ја. Иза нас : Дунав, Будим, Рибарска бастија. (Јесен 1974)
58. Двориште порте српске Патријаршијске цркве ( Сент Андреја). До колена смо у лишћу Буба, Дрина, Даворка жижић, Горјанка Катић и ја. Ја сам у белом xемперу и фармеркама.
59. Порта српске православне цркве у Ђуру у којој је Гаврил Стефановић Венцловић држао своје "Шајкашке беседе". Запуштено, обрасло коровом, чичком. Лула, Благоје Јастребић и ја, у чичку до појас у сумрак. (Снимак Ј. У. , октобар 1974)
60. Беч, Шенбрун. Лула и ја. (Снимак Бубин?)
61. Беч, Кунстхисторисцхес музеум. (Испред музеја, октобар 1974)
62. Гробље на Мирогоју. Диван сунчан дан. Група београдских и загребачких студената, крај гробова романтичара. Девојка у црвеној јакни, рибљих уста, крај мене зове се Јованка Бабић ; Српкиња је родом из Буковице; и пита моје београдске колегинице и професора могу ли да останем у Загребу...
63. Студентски град, Други блок. На степеништу стоје жика Нешић, мој млађи брат, будући студент, ја. Иза наших леђа је "Баћа" Летић са брадицом, са неком колегиницом... ( Јесен, октобар, 1975)
64. "Пенелопа", Нешићева бивша студенстка љубав. (Јесен 1975)
65. "Десперадос", "Дон жуан", онај који је смислио Начела личне легенде. Био је друкчији и луђи од свих нас осталих, неустрашивији и вероватно несрећнији. Презирао је студенте књижевности и све друге који живе на периферији живота. Радије се дружио са опасним људима, шверцерима, суманутима, звездама шоу-бизниса, београдским госпођама, које је одбацивао, као и девојке, као опушке цигарета. Он је стално стремио према центру, пробијајући главом непребојне зидове и друштвене преграде. Одлично се сналазио у хазардним играма и апсурдним ситуацијама, сам их је стварао. Младе надобудне писце је презирао из дна душе зато што , а ) ону најфинију материју - осећања - цепају, и б) зато што пишу књиге о животу, иако је све оно што су доиста доживели нешто што не може стати ни у седам дана. Што је стил неког писца савршенији, говорио је, то је одлична маска да се сакрије недостатак искуства...
66. Рајкова пећина , изнад Мајданпека. Стојим испред улаза. Крајем пролећа 1976.
67. Ферибот (Задар - Дубровник)... (Слика са путовања, јул 1976).
68. Дубровник... (Слика са летовања, јул 1976).
69. Регрут, у плавој униформи ЛПА (обала Скадарског језера, околина Тузи, август 1976). Иза мене се распрострло поље Ћемовско, на чијем се крају пресијава лимени кров наше касарне, усред дуванских парцела и стабала смокава. Види се и брежуљак Шипчаник... На том сам брежуљку ноћу стражарио, слушао кричање соколова, и оxину молитву... Стигао сам у Титоград, аутобусом из Дубровника, неколико дана раније, јер сам новац потрошио на релацији Београд - Загреб - Задар - Дубровник. У Задру нисам срео ону коју сам тражио, путовао сам фериботом да расејем тугу. Стојећи ноћу на прамцу брода, пратио сам сатима пенушаву бразду у мору. Видео сам један млади пар из Ирске, туристе. Она је свом човеку тако стрпљиво везла шаре на кошуљи. Долазило ми је да заплачем због призора и лепоте мора, у мени су, као галебови, кричали понори неузвраћене љубави. Заљубљено сам удубљивао свој поглед у Ријеку Црнојевића, у Скадарско језеро, у снежни врх Ловћена, у јата, многобројна јата птица. Ошишали су ме ...Писао сам писма и слао их далеко, али на њих није стигао никада одговор...
70. Топовско одељење крај топова маскираних грањем. На слици је део мог топовског одељења: Стојилков Илчо (аутопревозник из околине Штипа), Стипе Аранза (морепловац из Сплита), Драган Кефало (студент из Панчева), Перо Батинић (аутомеханичар, Босанац). (Снимак Зденка Хола, Сарајлије, јесен 1976, Голубовци)...
71. Вирпазарски мост. Као библиотекар Гарнизонске библиотеке Дома ЈНА Титоград имао сам сталну дозволу за излазак. Када нисам радио у библиотеци, одлазио сам шинобусом у Вирпазар, налик на гнездо на води. Привлачио ме је магнетизмом неизрецивим. Тамо сам лутао обалом Скадарског језера, или седео на каменом мосту. Проводио сам неко време крај Куле Ђуришића, утапајући се у панораму језера и Вирпазара, а онда силазио на мост, не у кафану. Никога у том месту нисам познавао. Једног дана мост је био пуст ; плавели су се јорговани по брдима. Ја сам седео негде на средини дугог моста и пушио...Никога нисам чекао : гледао сам у воду језера и по ко зна који пут ми је долазило да заплачем... Долазила је једна млада, непозната и лепа девојка - црнка - лепа онако каква је морала бити Софија Лорен у осамнаестој... Већ сам чуо њене кораке и окренуо се : погледи су нам се сударили, и она се тргла, као да сам је ошинуо прутом. Мост је био широк и она је могла проћи, наставити даље; али она је стојала у месту и гледала ме . - Ви нисте одавде? упитала је тихо. - Али долазите овде редовно; видела сам вас са брега из нашег дворишта - показала је према југу и железничкој станици Вирпазар...
Ништа нисам одговорио.
- И ми смо се овде доселили, из Приштине, недавно. Тата је саградио кућу...
Пружио сам јој руку, упознали смо се. Она је напустила други разред гимназије у Приштини, почетком другог полугођа... Питала ме је колико ми је остало до краја војног рока. Нисам је слагао, рекао сам : три месеца...
- А кога овде данима чекате?
- Тебе, изгледа да сам чекао тебе све време...
Облило ју је руменило...
Крај војног рока се приближавао, и ја сам, највероватније, био једини војник у ондашњој ЈНА , који је дубоко патио што то ускоро више неће бити .
Скоро сваког дана долазио сам због те лепе девојке, и она ме је чекала на средини дугог вирпазарског моста. А онда смо одлазили кроз варош узбрдо према Кули Ђуришића и крај ње дуго седели и гледали према Језеру, Лесендру и жабљаку. Заволео сам Скадарско језеро заувек; његова лепота и клима су ми пријале више од свега на свету...Она је имала пуних седамнаест година, ја скоро двадесет и седам. Коса јој је била црна, природна и бујна, а очи плаве као језерске дубине...
То је све!


(........................................)*





М. Лукић

уторак, 13. јануар 2009.

Албум слика (006)



42. Поглед са брегова на Прибој на Лиму. Панорама Прибоја плива у светлосном уљу. Не види се црвенило јесени по бреговима, ни онај xип на коме смо се довезли. Када сам се издвојио из групе песника и пошао са С. А. према једном обронку, видео сам како се сарајевски песник Бранко Влачић осврће...
Био је то дан првог пољупца у животу гимназијалске С. А... Кад сам се вратио у Београд, писала ми је, али јој никада не одговорих... (Снимак, М. И., 1969.)
43. Пут уз жути Брег. У пролеће, лето и јесен често смо путовали у моје родно место (Мишљеновац, Звижд ), или у Миканов Бадовинац (Мачва). Зато што је ваљда одрастао у равници, на салашу у Брестинама (обала Дрине), Микан је волео да лутамо брдима Звижда. Наша маршута у висину имала је најчешће овај правац : Поток, Зуква, жути Брег, Букове ливаде, Шибови, Чорбанов чаир , Павловац , Циганске пољане, Нерезине, Златни Расуденац, Обренова стражара. (Снимак М. Аничића, 1972)
44. Песник на ветру, на чистини. Пригрнуо сам бели монтгомери мантил; ветар ме је откопчавао; растуривши ми дугу косу. Иза , у измаглици, у даљини, у долини види се бивша шљункара у Сени, Пек и јабланови на обалама, и обрис сивих брегова у предпролећном буђењу. (Снимак М. Аничића, 1972) 45. Уметници на чистом и смарагдном источнику. Ручак изнад испосничке пештере манастира Тумани( испод Црног Врха, у близини Голупца). Под јаворовима. Микан и ја седимо крај кладенца и пијемо воду са кладенца, из кога вода отиче дрвеним коритом издубљеном у стаблу букве. Једна од маршута на север: Мишљеновац, друм према Кучеву, Љешничка река, Црни Врх, Туманска река, манастир Тумани, Голубац - Тврђава (пешке). Повратак аутобусом : Голубац, Зеленичка Греда, Зеленик, Вуковић, Српце, Љешница, Мишљеновац. Видели смо у манастиру старог исповедника ; нисмо знали ко је он (отац Тадеј, један од последњих ученика епископа Николаја Велимировића). Микан је сликао рајску панораму са величанственог Црног врха ; одушевљавао се гласно, као Петрарка, обрисима карпатских планина на североистоку, и после, старим стаблима сасвим умотаним у кудраву и чупаву зелену маховину. Силазили смо са врха према манастиру кроз нетакнуту девичанску природу; зачули смо звук клепетуше и усред букове шуме угледали овна предводника испред стада, и месног пастира налик на оне древне; стадо се зауставило у близини извора. Пастир нам је пришао у тежињавој кошуљи и гаћама, у опанцима од свињске коже, белобрад, усамљен као Бог. Док овце пију из корита, пастир нам без устезања тражи папир, и кад му га пружимо, он вади из јанxика дуван, и савија цигару, затим креше огњилом о кремен. Мирис упаљеног труда што се шири буковом шумом кроз коју пирка топли поветарац има укус печурака, омамљујући.На локвице у зеленој трави испод буковог корита слећу пчеле. На слици се не види јасно шумска стаза и правац из кога су дошли стадо и пастир, али ја се и сад сећам утабане стазе испод букава, којом се распрострла нека чудна, мирна светлост, без извора...
46. Млади уметници усред рушевина средњевековног града Голупца. Крај маршуте водио је до чврстих камених темеља и остатака на којима је машта могла да настави зидање, трајније од фигура које је ветар правио на широкој површини Дунава...
47. Песник, на белом коњу. (Салаш Аничића у Брестинама, атар села Бадовинца на обалама Дрине.) Избелели осушени пањеви, донети са дринских спрудова. Лубенице....( Снимак М. Аничића).
48. Миканова лепа рођака, девица Душа. У дну слике, трепери широка Дрина, и друга бијељинска обала. Врхови топола , као да су од сребра. Сунчали смо се, дуго, а онда покушавали да препливамо Дрину : Микан, његова познаница, Душа и ја. Душа и ја смо одустали и вратили се на топли песак да се сунчамо. Велики спруд титрао је од врелине ; био је пуст; мувице и бубе биле су мртве, или су се склониле негде од жеге. Воњало је на глиб који се распукао од врелине. Девојка би задрхтала у мом загрљају, чудно бледа, лепа као ђаво, осврћући се да види да ли се Микан и његова познаница враћају са оне друге бијељинске обале. А они се нису враћали - сусрели су на оној другој обали своје бијељинске гимназијске пријатеље и тамо остали више од два сата...Био је то фантастичан и прекрасан, неочкиван поклон лета, једног летњег дана. Нешто налик на неизрециву љубав једног поподнева...
49. Повратак до Колебе у Брестинама. Враћали смо се кроз врбаке и непрегледно море бадовиначких кукуруза ; Микан је држао кајасе. Девојке су замишљено ћутале. Белац је каскао покрај ливада и врзина, ја сам се окренуо и заљубљеним погледом обухватио високо дрвеће на обалама Дрине, и небо што пред залазак има боју срца лубенице. Летела су огромна јата врана, а из Микана су навирале његове успомене из детињства... Душа је успут негде сишла, Микан ме упитао тихо : Јесам ли јој заказао састанак за сутра? Не. Вероватно је мислио да сам будала. Ја сам доживео оно што је Иво Андрић описао у епизоди једне своје књиге, које се одрицао. .. Све преко онога што сам доживео било би "без везе"...
50. Чика Ђорђе ( Миканов отац). Седео је под вењаком од ладолежа и винове лозе (Колеба у Брестинама) за столом , држећи у наручју унуку свог млађег сина живанка; позвао нас је да пробамо лубенице. На слици се види и комби Миканове браће, пун воћа и поврћа, спреман да крене на пијацу Бање Ковиљаче...
51. Воденица на Дрини. У њој је Микан отворио своју прву самосталну изложбу слика. На високој стрмо одсеченој обали разбашкарила се маса непознатих лица, као на малом вашару. Ја сам онај тип што седи на чамцу замишљено загледан у широку и трептаву Дрину, у гвоздено уже што виси над водом од једне до друге обале. Види се и скела и на њој двоја кола пуна сена. Том скелом смо се и ми превозили на једно од дринских острва, густо као прашума. Лутали смо покрај дубоких бара, пуних риба и процветалих белих и жутих локвања. Пролазили смо крај напуштених колиба, или колиба у распадању, и ишли даље до бијељинских плажа, где су Микана чекали његови
гимназијски познаници. (Миканов снимак, август 1973.?)
М. Лукић

субота, 10. јануар 2009.

Албум слика (005)

Врата собе у којој је рођен М. Лукић. Детаљ


31. Заветина у суседном селу. Празник Духова. Накинђурене девојке (Влајне и Српкиње) шетају у групама од Бетонског моста на Пеку до бившег дома југословенске жандармерије у јунски сутон. Трешње се румене крај моста. Народ из околних села долази на колима, или на тракторским приколицама, на бициклима и на моторциклима на ледине крај спрудова, где се љешничка вада улива у Пек. Благина кафана је источно од моста у густом врбаку : пред њом у ђускају два кола. Ту су и лецедери, и продавци бонбона и лула, јабука у шећеру, фрула и сладоледа, клакера...Сутон је...
На слици се не види група момака, оних који су при крају седмог и осмог разреда школе. Не виде се Ф. и Ш. који су на бициклима одвезли "Луду Шану", девојку из једног од суседних села, која је превалила двадесет и коју. Не види се ни онај који позива да пожуримо преко поља до напуштеног парног млина. Пошли смо у групици ; и кад смо се приближили парном млину, усред једног воћњака, тамо смо у мраку већ зачули вриску. Иза наших леђа у даљини чуо се одјек влашке плех - музике, а на десетак метара испред усред бурјана, неколико момака је чекало на ред, гледајући са два - три метра, како Луду Шану заскаче прво Ф., а затим Ш. Уштап се уздигао изнад највишег планинског црног врха ; могли смо да видимо обнажене листове луђакиње на Ф. - овим раменима и нестрпљив глас Ш. : "Дај, сад мало мени", и убрзо потом врисак... Повукао сам се кроз ноћ према бедему железничке пруге, и ловећи свице - светлуцаве варничаве пахуљице - вратио се на заветину, где су два кола и даље играла на пропланку испред кафане...
32. Самоуки песник С. Т. Мора да га је послао сам Случај Комединат , једне зиме, са гомилом књига које ми је поклонио, и са блоком изванредних графика. Богаташки син, из једног од моравских села, који је дошао у госте својој сестри, удатој у нашем селу. Он је одједном почео да попуњава ону празнину која је у мени била већ створена након што се мој Ујак оженио и на известан начин занемарио ме. Ујаков однос према мени се изменио С. Т. ми је читао своје сонетне венце, високопарне и музикалне, апстрактне; он је похађао нередовно средњу школу (тзв. школу ученика у привреди). Заинтересовао се за неке ученице седмог и осмог разреда, које су биле преразвијене за своје године. Писао им је љубавна писма у стиховима, које сам ја преносио. Лети је знао, Преко Пека, док сам ја чувао крдо свиња и истовремено пецао, да ми прави друштво : тј. ја сам пецао, а он је под расцветаним дивљим орасима састављао своје сонетне венце. Био је двадесетогодишњак, бубуљичавог лица, Влах. На његова писма упућена девојкама нису стизали одговори. Крајем лета, предложио је да отпутујемо у његово родно село, на Морави, да му будем гост. Био је стекао поверење мојих родитеља, и они су ми (пошто сам с одличним успехом положио седми разред) дозволили да отпутујем. У Пожаревцу смо се задржали читав дан и ноћ. Он је имао доста новца и одвео ме је у једну кафану, у којој су се окупљале женске, у коју је вероватно и раније навраћао. Платио је двема непознатим дамама виски и кафу, преговарао са њима да одемо у њихов стан. Имао сам пуних четрнаест година : и ништа се у мени није свршавало, ништа није достизало свој дефинитивни облик. Све оно што је можда личило на неку промену која лебди у ваздуху, била су настојања која нису прелазила извесну мртву тачку. Кад смо кренули из кафане према периферији, он је покушао да ме охрабри. Ушли смо у неко мрачно двориште, успут је она онижа дама одустала. Стигли смо до неког кућерка. жена је тихо откључала врата и нестала у мраку. Песник ми је шапнуо да ће он ући први и "проверити" је. Он је убрзо изашао из куће, после неколико минута, припалио шибицом цигару, и тад ми се учинило да је толико црвен у лицу, као да се умио у крви. "Улази, не бој се!" Угурао ме је у собицу. Непозната је лежала у мраку и пушила ; у ствари , кад би повукла дим, видео сам њене крупне усне ; видео сам да лежи на дивану само у комбинеу. Учинило ми се да има огромно тело. Рекла је - Скини се!... Послушао сам . Питала ме је како се зовем, колико година имам; имам ли можда и девојку? Није сачекала одговор и рекла је да има момка на одслужењу војног рока за кога ће се удати када се врати...Лежао сам крај ње ; она је пушила ; чинило ми се да су јој усне крваве, када их сјај цигарете обасја . Покушала је да ме загрли, привуче себи ( "Незгодно ми је; баш си премлад..."), мислим да ме питала : "Је ли ти први пут?" Да - то је била једна једина реч коју сам те вечери изустио. Имала је довољно стрпљења та непозната жена; то је бога ми, потрајало... Када сам изишао у двориште , ћутљив, С. ме је загрлио и смејао се : ту је била и она друга дама : "Хоћеш ли и са њом?" Нисам рекао не, ништа нисам рекао. Пошли смо према центру града, и преспавали у хотелу. А следећег дана отпутовали у његов родни дом...
33.Тетка Наталијин дом, Кучево (Ћерана)...Тетка Наталија, погурена, стоји на каменим басамцима испред улазних врата куће. Њен поглед је тужан и налик на кућу која трули, као болесна изнутрица. Оба детета су јој умрла две године пре мога рођења...Кров је покривен ћерамидом. Виде се прозори : два прозора гостинске собе (источне), два прозора дневне (оне у којој сам ја спавао и туговао, као гимназијалац)...


Види се и бунар (покривен, поцрнелм даскама), иза кога је ограђен врт и део друге куће са подрумом озиданим каменом)... На слици се не види и оно остало : бокори перуника, јоргована, жбун украсног црвеног дрвца. Бор, на коме су се гнездиле гугутке. Двориште пуно прашине, мува, кокошака, пловака и ћурки. Двориште поплављено тишином и светлошћу, величанственом као поглед са терасе, доле : на панораму вароши, или уз ток Пека, или према далеком и голом Дебелом Брду, или још даље, према врховима Хомољских планина. Не види се шталог од камена, покривен ћерамидом из прошлог века, нахерен, али још увек не склон рушењу. ( У њему су држали неуштављене коже, вуну, жито у пресецима, бачве и бурад, каце, корпе са јајима и једну велику корпу у којој су се мациле мачке.) Испод стреја шталога окачене су мотке о којима висе венци паприке, црног и белог лука, венци дивљих јабука и крушака. Не види се и напуклина зида из које лети вире репићи мркосмеђих гуштера. Не види се, мало даље и шупа са кошом, и моји голубарници под стрехама. Не види се и она јасенова столичица под шљивама крај камаре багремове грађе, на којој сам често седео са свеском својих стихова. Двориште је велико , преко двадесетак ари; ограђено је циглом (јужна страна), тарабом (западна, где протиче поток, који лети пресуши), тарабом (источна и северна). У двориште се улази кроз шупу велике штале сазидане од цигле... На тавану штале је била остава за детелину...
34. Бели ћуран орлаш. У дну слике, крај ограде од цигле, испод ораха нарогушен бели ћуран. Орах смо ујесен Теча (тако сам звао Милана жикића "Брку", трговца, тетка Наталијиног мужа) и ја млатили штаповима и скупљали у корпице од прућа. С Течом сам одлазио на њихов салаш у Бранковашу (североисточни обод Кучева) по детелину.
35. Капија : запрежна кола пуна сена. Део Ћеранског сокака, што води према Бањи и доле у варош.
36. Баба Живана. Наслоњена на штап, испод шљива. (Тетка Наталијина мајка, баба живана, најдушевнија жена, умрла када сам напустио Кучево).
37. Славољуб Аћимовић "Сокол". Мој школски друг ; напустио други разред гимназије и емигрирао заједно са оцем у Аустралију. Последњи пут ми се јавио из Париза, не скривајући љубомору. (Били смо заљубљени у исту цуру, која је била заљубљена у другог.)
38. На крају трећег разреда гимназије. У великом врту ОШ "Угрин Бранковић", седимо нас неколико момака из мог разреда са нашим разредним старешином, Петром Бркићем, психологом. У позадини слике : тополе, клупе, висока ограда, иза које хучи плави Белкићски млин...
39. Мирослав Рајић "Шића", Гајић Витомир "Гаја", Иван Јовић, Драган Мишић. (Моји другови из разреда.)
40. Део улице Максима Горског, бр. 88, Земун. Ту сам становао као бруцош, у време кад је дуж ове целе калдрмисане улице суверено владало незаборавно бабље лето.
41. Висока земунска обала Дунава. Бадеми и хризантеме.




М. Лукић

четвртак, 08. јануар 2009.

Албум слика, наставак (004)

Језера настала радом багера (Нересница - Кучево, Србија, фото Заветине)


14. Ујкина столарска радионица, насупрот ујкиног дома, у Магази од неомалтерисане цигле. На фотографији се види дрвена тезга, неколико ренда разних величина, дебела четвртаста мастиљава оловка, неке свеске. Ујка је лепо цртао, а писао је и стихове. Од оца је научио калемарски занат. Кад у Мишљеновцу још није било радија, вести је слушао преко детектора које је сам направио. На слици се види и једна фотеља исплетена од прућа. И неколико корпи од прућа. Ујак је правио мале корпе од сијерка. На рафовима су брошуре из популарне пољопривредне библиотеке, неколико укоричених фељтона, српске народне песме, две књиге приповедака И. Андрића. Ту је и фуруна од бронзе, "краљица пећи". Крај прозора је окачен кавез са гугуткама и штиглицима...

15. Прозорчићи штале. Залеђени. Сапи и леђа , прекривене поњавама, гојних крава. На фотографији се не види : топао и ошамућујући воњ стајског ђубрива. Плеварник пун накострешених врабаца, зеба, сеница. Ни вране које ниско прелећу и не могу да слете на кров штале јер је прекривен снегом. Све је завејано : дрвеће, шљиве, дудови, багремље и врбе, плотови и стогови, камаре са сламом налик на леђа планине. Кроз чудесну снежну архитектуру, мој отац је, у свануће, натукавши шубару заушницу на главу, правио лопатом пртину - тунел кроз белину, прво до бунара и дрвљеника, велике магазе, коша са кукурузом, а потом и до Друге авлије, до штале, обора, овчарника и свињаца, плеварника и стогова... На слици се јасно виде, на прозорчићима, као слеђена паучина, пегаве дијамантске гране, шаре...
16. Фрагмент са рабровског вашара (Преображења?) . Леже на трави, крај својих бицикла : Драга "Крца", Милисав Бресничанин и мој отац (има шешир на глави). У дну фотографије : рингишпил, маса народа (снимак
непознатог фотографа, 1958 ?).
17. Полазак у основну школу. Носим у руци великог певца, по неписаном обичају, учитељу М. Милићу "Чваки" на поклон. (Јесен 1958) 18. Учионица првог и другог разреда. Прозори према југу. Врхови шљива. Кровови суседних кућа. На десном зиду зидне слике : Јесен, Зима, Пролеће, Лето...
19. Збијени у три реда, стојимо на степеништу Основне школе. Ја сам онај што држи таблицу на којој је кредом написано крупним словима : "КРАЈЕМ ПРВОГ РАЗРЕДА". Иза нас стоје учитељица Јела Милић, и њен муж управитељ "Чвака". Ту је и бели фокстеријер Лоли, склупчан крај ногу првака. (Снимак кучевског фотографа Цветковића, крајем пролећа 1959, Мишљеновац)
20. Поглед са друма на двориште Основне школе. На средини дворишта је стари орах, окружен клупама на које ђаци остављају клечане торбе пуне књига. Иза ораха је школска зграда, чији су зидови споља обрасли бршљанима. Зграда има облик великог слова Т. Школа има два улаза - главни : за ученике, и споредни, за стан управитеља "Чваке". Испред Школе је дуга бетонска стаза, која води на запад све до школског Купатила и Кухиње, Магазе са наструганим и уредно сложеним дрвима, угљем. Школска радионица. Остава...
21. Школски врт. У облику равностраног троугла, ограђеног зеленом тарабицом, при врху обојеном белом, у коме сваки ученик има своју саксију са цвећем и сваки разред своју леју са цвећем о којој брине. (Снимак непознатог аутора, 1960 ? )
22.Огледно школско добро. Други део школског дворишта. Виноград..Малињак.Трешњар. Кромпириште. Јагодњак. Пчелињак.
Бунар.
Јабланови пуни дрвених птичијих кућица, које смо правили на часовима ручног рада.
Леје лука, леје купуса. Леје паприке.

Бунар, покривен лимом. Са каменим аловом . Зеленим од маховине.
Школски фамулус, једнооки Стојан Пајкић Пајкадзера, погрбљен, носи на рамену велику брезову метлу. Стазе су оплевљене, као и леје.
23. Пошумљавање Басара. Ископане рупе за саднице борова. Ту су и истурена одељења млађих разреда из суседних села (Мустапић, Љешница, Сена). Вијоре горанске заставе. У дну фотографије, стоје управитељ школе "Чвака" и шумар Слободан из Сене. (Снимак наставника математике Ж. Барнића ?)
24. Јесењи крос покрај Пека. Високе канадске тополе са златним гривама на октобарском сунцу на пространим ливадама надомак Вуковачког јаза, трептави спрудови и дубоке баре оперважене калабуком, дуга поворка свих ученика и наставника централне школе, за заставама на челу. На челу је управитељ "Чвака", дебео као Мусолини, строг и са пљувачком у углу усана, кад загалами због неког пропуста. На слици се не види :гомила наших клечаних торби под тополама, пуних хране за цео дан, обасјаних благим сунцем бабљег лета. Не виде се сва она такмичења и утакмице разреда. Не види се долазак одељења истурених одељења из суседних села. Не виде се ни они широки готово бескрајни трептави спрудови на западу, пуни блескова у подне, и чежње за далеким и непознатим великим рекама, прекрасни пред залазак, по којима смо лутали скупљајући каменчиће што светлуцају, прилазећи бојажљиво води дубоких бара око којих буја рогоз. Посматрајући крупне рибе како пливају по површини и гутају труње или опале латице цветова, мушице...
25. Хватање дивљих зечева по дубоком снегу. Лов без оружја на дивље зечеве био је диван изговор за разбијање оне дуге, тешке, сеоске празничне досаде зимских дана. На слици се виде : наши кумови хармоникаши - Тома и Васа, мој отац и ја. Снег до појаса скоро. Базали смо снежним брдима, кроз багремаре, преко блештавих обронака, кроз шуме које су биле завејане и чаробне, тихе. Лутали смо сатима све док нам се за чизме и панталоне нису ухватили ледени сребрни прапорци, а затим смо силазили кроз неописиви сјај завејаних шумарака Шибова, Брложина, Хајдучког Потока, Чукаре...На слици се не виде завејане ливаде и пропланци, одблесак сунца на далеким и снежним врховима. Не види се на слици и кума Томина соба, у којој, не уловивши ни једног зеца, после, једемо свињско пржено месо и пијемо црно вино, док Тома и Васа свирају на хармоникама да нас разгале. После свира и стари хармоникаш, кума Томин отац - Богдан Тута...
26. Воденица у Шљивици. Десетак запрежних кола натоварених пуним xаковима (кукуруза, пшенице, јечма) између воденице и воденичне штале. Воденичар Будимир "Xелутан", брашљиве косе седи на клупици испред воденице. Испред њега неколико црних свиња крпи зрње кукуруза у прашини боје цемента. Врана стоји на леђима једне крмаче. (На полеђини слике мојом руком написано : " Н.Б. : Мој отац зна поуздано због чега је воденица престала са радом..." Ставили су је под катанац и тако је напуштена таворила годинама, и у њој су се легле сове и врапци. Отац је купио у Нересници, једну велику крмачу, и она је прасила по дванаесторо прасади. Био сам задужен да их чувам на релацији воденица у Шљивици - наш салаш на Пеку, сваког поподнева , после школе, а лети и пре и поподне. Тако су свиње прогутале бисере моје дечачке доколице. То је било већ крајем четврог разреда када сам тешко подносио чудовишно разрастање самоће, и када смо моји другови Воја "Тиње", Славиша Фиљан и ја почели да се увлачимо у воденицу у Шљивици кроз једно прозорче, трагајући за гнездима сова ушара. Ваздух је мирисао на устајало брашно, птичији измет и присуство пацова. Светлост је цурећи између црепова правила дивне шаре на дрвеном поду воденице, као на ћилимовима које је још увек ткала на разбоју зими моја мајка. Кров воденице је био обрастао травом када су саибије одлучиле да је сруше и поделе - нама су припали црепови са крова... - Снимак непознатог фотографа, 1961? )
27. Отказ. Оца су отпустили, и он пркосна израза, излази из управне зграде Зем. задруге "Златан Пек". Више није секретар. Ловио сам лептире гацајући босоног плитким потоком који протиче посред села и први сазнао. Осветили су му се , преко управника задруге, јер је за време општинских избора организовао "опозицију"...
28. Пецање кленова. Стојим на високој обали Пека са штапом за пецање. Моје лепе и млађе сестре и рођаке Љуба, Лалица и Милица хватају по ливади скакавце и трпају их у шибицу... Па ми доносе. Зову ме не по имену, него "Бача", јер сам најстарији у фамилији...
29. Групна фотографија шестог разреда. На слици нас је четрдесетчетворо! (Крајем јуна 1961. године.) Ту је, осим нас ученика шестог разреда, и наш разредни, наставник математике, родом из Пожаревца, Ревешин. Ту су ученици : Северина "Крца", дебела Влајна Катица Адамовић, Дина "Мрча", Милада Владуљевић, Милада Кузмановић, Зина Пајкић. Вла Вита Туферан, из Љешнице (преко Пека), разрогачено гледа у објектив фотоапарата фотографа Цветковића. Његовог оца, опанчара, Милета званог "Пас", убио је те године један Влах из суседног села Мустапића, полутком цигле - због љубоморе! расредни ревешин стоји, испод школских кајсија усред свог разреда, са оним чудновато хладнокрвним погледом, млад, а проћелав. (Он је једини у читавом крају имао брзи велики мотор , "јаву" на коме је јурио после часова таквом брзином, која ће му убрзо доћи главе.) ( Био је добар пецарош : пецали смо заједно често. Но, био је ћутљив човек. Тек се био оженио младом и лепом учитељицом "Бубом"... Видео сам кад је доживео саобраћајни удес, код Обренове Стражаре, слетео је у великој брзини са пута у јарак и убрзо устао из прашине лица обливеног крвљу... Хитно су га превезли у болницу, у којој је и преминуо после... Да, пецали смо на обалама нашег имања, натицали смо на удице глисте, скакавце, попце, трутове. Трутове сам добијао од мога стрица пчелара Саве Лукића. Или смо пецали црвенперке на муве, које сам ловио на вратовима крава које су пасле по ливади, и трпао их у шибицу ...Црвенперке су пливале површином мутне реке и гутале пену, као латице цветова беле раде... Седим на трави, а између мојих колена седи и мој мали брат Александар : нема ни четири пуне године. То је његова прва слика. Ту је и мали жаца, и живорад Пајкуз, који је позерски истурио лакат десне руке...
30. Брод у Лакомици. Наша имања су од старине била и на северној и на јужној обали Пека. Кад надође река, Преко Пека се ишло "наоколо", тј. преко дрвене ћуприје на реци. Па преко брвна на српачкој вади. Крајем пролећа и лети, кад се смањи водостај, прелазило се преко реке тамо где је била најплића. Било је то на крају наше ливаде, тј. иза нашег салаша на самој обали реке. Краве су преко тога брода прелазиле задигнутих репова.
Ми, као деца, скидали смо се до пола и тако прелазили реку. жене су пак скидале само опанке, патике, чарапе, и ловиле тренутак кад никог нема у близини, и прелазиле на другу обалу , до својих башта. Иза нашег салаша је било стабло лешника обрасло прутовима. Пењао сам се на њега, па онда прелазио
преко грана на кров, да бих се, као какав мачак излежавао, на сунцем огрејаној ћерамиди. Једном сам тако лежао на крову салаша и видео како једна од мојих рођака прелази преко брода задигавши вунену сукњу изнад пупка. Она није ни слутила да је посматрам. Вода јој је прво била до чланака, па до колена, па до кукова... После, било је довољно да склопим очи и да се сетим призора голотиње, па да узбуђење крене... Наш дом је почињао да буде сувише тесан за мене; почео сам да се одвезујем од њега, чвор по чвор. Одрастао сам; а све око мене, продица на првом месту, фамилија, ужа и шира, подизало је зидове између женског света и мене. Тај женски свет се одликовао, наслућивао сам, сасвим осредњом поквареношћу, био је премазан дебелим слојем пудера (моралних предрасуда и баналне осредњости). Мој отац је у мени подстицао предање које је у мени развијало одстојање од тога света јефтиног људског материјала , коме нису недостајали бујни инстикт и мрачне страсти... ( Старији неколико година другови већ су ми у четири ока препричавали своја прва искуства са сеоским снашама, сусеткама и другим женама по салашима...)


М. Лукић

субота, 03. јануар 2009.

Албум слика, наставак (003)



ДВА ВЕКА.

АЛБУМ СЛИКА 1899 - 1999.

КОШ.Први



2.
Редов Станко Лукић са др Владом Станојевићем (капетаном и управником Моравске болнице , Ћеле Кула, Ниш, 1914.) .
3.
Спровод Богдане - Маре Лукић ( + 1928)
4.
Венчање Животе и Видосаве - Виде Лукића. Стоје испред наше старе куће (срушене крајем шесдесетих година) : девер(уша) Негосава (Талина), невеста Видосава и младожења Живота. Прозор је окићен венцима ; невеста је у белом; замишљено гледа испред себе. Живота је у тамном оделу, са белом ружом у реверу сакоа. Деверуша има бере на глави, преплашен поглед. (Снимак непознатог аутора, Мишљеновац, 1943 )
5.
Михајло Лукић и Мика "Луне"(1926 - 1974) (побратими). "Лунетово" одело је тамно и свечано ; кошуља бела. Шешир му је шеретски накривљен на једну страну. Михајло има на себи бели шешир, белу кошуљу, беле панталоне, беле кломпе. Очевом руком на полеђини написано :
" Поподне на вашару у Кучеву, август 1943. Снимак : Милана Ђорђевића - сенског деловође, и Јере Коцкара" .
6.
Михајло Лукић, с титовком на челу, у црном џемперу, и доњем делу енглеске униформе, с цокулама, у фотографском атељеу Д. Киша : Хрватски Карловац - Банија, 21. новембар 1945. године. На полеђини фотографије написана је посвета: "За успомену и дуго сећање, мом неутешном оцу , Михајло..."
7.
Станко и Ратиборка Лукић (снимак непознатог фотографа, 1949). Станко Лукић седи на хохлици. Има на глави шубару ердељку, антерију, шајачне чакшире, вежене чарапе, грађене опанке. Седи скрштених руку. Крај њега стоји унучица Ратиборка (1944), у капутићу и сукњици, с вуненим црним чарапицама и белим фусиклицама, с опанчићима од свињске коже. Иза њихових леђа су дрвени басамци Велике магазе, чабар са олеандром прекривен ћилимом.
8.
Ја, као шестогодишњак јашем козу. (Воде је на заклање - припрема помане, поводом смрти Станка Лукића, 1892 - 11. новембар 1955, Мишљеновац) .
9.
Управна зграда економије Зем. задруге "Златан Пек", Мишљеновац ; бицикл испод прозора Шефа економије (тј. Михајла Лукића), "Швајин" трактор ( 1958? Снимак Љиљин). 10.
Љиља (пољ. техничар ), Златиборка Папина, ја ( Спасовдан 1959. Мишљеновачка заветина. У позадини су јабланови пок. Станка Башића. Снимио Милисав, из Бреснице, шеф рачуноводства Зем. задруге, са брковима а ла Кларк Гебл).
11.
Ручак у носталгичном пејзажу - ливада са салашом у Лакомици, крај Пека. Као на каквом вашару - стотине непознатих лица. Гозба Зем. задруге "Златан Пек" приређена за пословне пријатеље ( и чланове њихових породица) - из Београда, Пожаревца, Кучева, Великог Градишта... (Снимак Љиљин, јул 1960. године? ) ( На слици се не види : управник Задруге, Драгослав Лукић. Ни домаћице гозбе - Маријол, Љиља ("Техничарка") , Јаворка из Раброва, дугоноса, дактилографкиња...
Ни под једним белим дудом, на самој обали Пека, кафеџијина кола . На њима су сандуци са пивом. Два бурета. Крај точкова кола су каце пуне доброг доњег леда - лед је геометријски цео, недирнут сунцем, блистав као одблесци огледала. Не види се, усред реке, Лукићско речно острво са пространом плажом. Не виде се стотине купача, који титрају у светлости. Не чује се одјек популарних наполитанских мелодија. Не види се стара и огромна врба наднета над виром, са чијих врхова скачу у воду они најнеустрашивији. Не види се, на другој обали, групе јасенова и високих стабала дивљих ораха златастоцрвенкастих врхова. Не види се и малени старчић, "Цар Пека" - Чеда Дзрдза, са обавезном секирицом на рамену, шубарком на глави, и ногавицама панталонама, засуканим изнад колена. Не види се, низводно низ реку, и спруд који се бели као да је пао облак по њему - од јата задружних пловака... )
12.
Момак Љиљин, из Тузле. Налик на Џемс Дина. ( Јаше бицикл баштенском стазом; у позадини приземна предратна периферијска зграда са зарђалим олуцима. На полеђини слике он је написао : "Љиљо, не дозволи да на нашу љубав бациш сјенку заборава, 24. јун 1958." Фотографију је Љиља, која је становала код нас, заборавила након што је зем. задруга "Златан Пек" расформирана) .
13. Баба Џана (? - 1972) , крај своје скриње. Скриња је ишарана ружама и далијама. Моја прабаба, по мјаци. Мајка деда Војина. Ратна удовица ; муж јој је погинуо у балканским ратовима ; покојни Лалко је сахрањен на једном гробљу у Македонији( Кичево). Скриња је стојала у једној од собица ујкиног дома, на клупици, прислоњена уза зид. У тој собици је баба Џана спавала. У собици су биле и мердевине, уз које смо се пењали на таван, на којем је увек било вешока са грожђем, дуња, јабука зимски, ораха. Скриња је била закључана катанцем, а кључеве катанца је баба Џана носила у појасу. Ретко ју је отварала. Једном сам завирио унутра, упркос томе што сам знао да то она никоме не допушта. Унутра су била породична документа, Поседовни лист, дукати, сребрни новац, фишеци лолбера, бибера, избледела хрпа породичних фотографија. На дну скриње баба Џана је чувала своје посмртно рухо. Знам да ме је увек штитила од оних ујакових непредвидљивих и сулудих наступа зафркавања, од којих су два била најгора : када ми сурово стегне главу и трља косу вичући : "серемеца,серемеца, серемеца", или када ми пусти ветар под нос... (Умрла је у осамдесетој...)


М. Лукић*


_______

* На интернет адресу уредника овог Блога стигле су прве реакције на рукопис М.Лукића, који публикујемо почев од нове 2009. године. Реакције су врло лепе. Повољне по писца М. Лукића. На овом блогу коментари су дозвољени свима, па и анонимним коментаторима. Ми бисмо ипак молили да се потпишете, и када је коментар повољан, и када није повољан, ни по писца ни по издавача... Преносимо захвалност писца читаоцима који су се јавили уреднику као подршка писцу... Објављујте на овом Блогу своје коментаре о ономе што сте управо прочитали!И будите искрени--- (Ур. Р. Белатукадруз)

петак, 02. јануар 2009.

ДВА ВЕКА. АЛБУМ СЛИКА 1899 - 1999. (002)


ДВА ВЕКА.

АЛБУМ СЛИКА 1899 - 1999.
КОШ.Први*


1. ГРОЗДАНА - Грозда, ДИМИТРИЈЕ - Мита и СТАНКО ЛУКИЋ, усред фотографског атељеа "Allscher", Оrshova, (1899 ?). У средини , седи у фотељи Димитрије, прегледач бобичавих свиња, власник кафане у Текији, у грађанској ношњи, са ердељком на глави, и xепним сребрним часовником за појасом. Са Димитријеве десне стране - Гроздана, његова друга жена, у грађанској ношњи, стоји. С лева, њихов седмогодишњи син јединац Станко, у белом оделу... (Фотографија је оштећена...) (Напомена : Дубок је бунар прошлости ; зар га не би требало назвати безданом? - говорио је отац, када се сећао наших предака. Говорио је о њима, кућним духовима, силазећи у бездан генеалогије, у мрачне ходнике лавиринта родослова. Тај непознати и неизвесни пут, то очево сећање, показало се да је већ одавно било повучено из оптицаја, да не припада заједници прагматичних људи. Објашњавајући ми ко смо , одакле смо дошли, отац се спуштао до сеоба и Пазван Оглуа, до Првог српског устанка, до једног од родоначелника, Луке, по коме смо понели презиме, а о коме отац није знао ништа одређено. О свом прадеди, Спасоју, знао је да је умро прерано; знао је о њему мање него о свом деди Димитрију, који је настрадао несрећним случајем, такође, прерано. Спасојева жена Јована, остала је са шесторо мале деце ; зли људи су је отерали враxбинама и мађијама из Мишљеновца, па се са децом, све једном другом до ушију, потуцала по печким селима, радећи под надницу. Кажу да је и просила. Радила је и по Банату. Њен најстарији син, Димитрије, као момчић, помагао је свињарским трговцима ; уз њих је научио занат лечења бобичавих свиња. Мишљеновчани су Јовану прозвали "Пудљива", и тај надимак јој је остао, до двадесетих година ХХ, када је, сасвим ослепела, умрла. Лукићима је остао надимак ПУДЕ - они који пуде (плаше) народ (можда због високог раста?) ; надимак је измењен и временом добио сасвим супротно значење. Јовану су зли људи отерали тако што су јој једне ноћи намазали врата крвљу , људском погани и перјем... Када се вратила у Мишљеновац, после неколико година надничења и просјачења, општина јој је као сиромашној удовици, доделила десетак хектара општинске шуме, далеко од села, где су биле бачије и салаши...Паљевине, Бандера, Столице )


М. Лукић


______


* Ово сам записао 10. фебруара 1997:
Човек ни једну људску улогу није одиграо, или их је већ одиграо све, а требало је прихватити само једну, или две, из мојих мана и порока, амбиција и слабости, као из мојих најбољих врлина, помаља се нешто неописиво и стварно, неизмерно као страва пространстава.
Донели су тај Кош, коначно и у њега убацују стару фотељу, дотрајале телевизоре, епископе, дијапројекторе , бивше људе, опушке , гајтане, спајалице, прашину и пепео, садржај фијока безбројних , књиге које је прегазило време , зидне слике, касетофоне, магнетофонске траке , документа којима је истекао рок важења.
Тај Кош, као троглава аждаја, гута све то.
Нестају и људи, бродови, илузије и снег, бирократија, као у утроби библијског кита.
Тај Кош гута све, све.
Нокте и браду, сапуницу и лажни полет, изгубљене деценије, мушко семе и срамоту жене. Ормане и рафове књига. Календаре и године културе. Сабрана и изабрана дела и недела. Опусе мумија, стрвина. Речи и речи. Слике и слике. Олупине читавог једног полусвета који је мислио да ће потрајати дуже од свега на свету...
ДАНАС је 3. март 1997. године, око десет пре подне. (....)
(Из једне бележнице)

ПРОГРАМ ЈЕДНЕ КЊИГЕ НОВЕ ОСЕЋАЈНОСТИ (001)






Написати : Славуј негде тамо увесељава таму, или: облаци су прекрили Месец као поњава, или: мачка је шапицом отворила врата опрезно, а затим шмугнула у мрак, или: стабљичице патлиxана у плеханом кориту накривиле су се према вратима, светлости, или: дивља крушка и дивља душа, или: јабука у цвету, као невеста у белом, или: ред трмки у градини Марка Кузминог, или: у писцу се нешто преломило, битно, или: Нема свитања. Нема Сунца. Само расплинуте магле над безбројним јазовима људских душа, или: Вампирима не треба орање, сејање, жетва, вршидба, мељава, брашно - њима је довољна људска крв, а она се ноћу увек нађе, или: Нема ко да зашиљи глогов колац, или: Стари вампири нам праве децу, рађа се све више вампировића, или: Прва генерација, друга генерација, трећа генерација вампировића, или: Нема ко да сања отворених очију, нема, чак, ни ко да опише све то, или: Нема ко да разоре парлог, нема ко да покоси траву, или: Нема никога да каже А или Б,или: Нема ко да оплеви гробове, или: Опкаља око песме хук мутне реке под брегом.
Или: И све је даље као химера замисао о Музеју Немогућег ратара, или: Сваки је кладенац благословен, па и тај испод стрмени, што је надживео салаш и мутну генеалогију, или: Слика реке после поплаве, или: Фатови камења плавца покрај шумског потока, или: Мапа на којој су тајним мастилом уписане саблажњиве реченице.
Или: Развалити Јаз, или: Тако ћу коначно имати замке лажи, или: Зар ми је толико година било потребно да схватим најједноставније ствари?
Или: Иза једне лажи, скривају се хиљаде других, или: Иза једне срамоте, читава судбина...
Или: Истина је оно што се пориче, или: Велико је оно што је мало, или : Љубав је оно што се не може изрећи, или: Грешност је редовнија од градског саобраћаја, или: Цветови крај језера миришу некако увело и отужно, као у празно просуто младићско семе...
Или: Све су везе покидане, чак и са собом, или: Мецене никада нису били хуље и среброљупци, или : Куле песника ће сазидати песници у Духу, док један не сазида стварно, или: Сишли су голуби гриваши на гране дрвећа изнад села. Долетели су са планине, из Дубоког Потока, из старих шупљих стабала и донели вест објављујући је гукањем, да ће село умрети, да већ умире.
Или: Дуги пужеви голаћи прелазе преко блатног путељка, и
Божја кравица (жуто и црно), или: Бог говори водом, елементима и зеленилом, симболима и облацима, или: Синоћ су облаци били ниски и у сутон су били модри као завесе огромне, али (кад смо се враћали из шетње) Бог је мало размакао завесе и засијао је његов осмех на бедему пруге, на падинама на истоку.
Или: Бог је говорио кроз залазак Сунца, кроз злато које је одједном позлатило телефонске бандере, жице и кровове.
Или : И јутрос је Бог говорио белим кумулусима на хоризонту, осмехивао се на врховима висова.
Или: Геометрија значи премеравање земље, говорио сам старијем сину о Целини - Целина је већа од свог дела.
Или: Сви су обузети појединачним и губе се у посебном.
Или: Кокодаче кокошка, кукуриче петао, гуче гугутка, ветар хуји и врапци нешто понављају, као и грана оскоруше...
Или: Преспавао сам много сати, два дана, две ноћи, урин је надјачао мирис јоргована, јабука у цвету...
Или: Црвена соба је у нереду, у којем је и Душа...
Или: Са ормана се откидају врата, то је исти знак као и урин, као освајање и уништење...
Или: Хиљаду крикова, гласова, шумова, као шљунак. Звучни спруд. Старац не чује ни стоти део, јер се заглибио у лавиринтима мртвог дома...
Или: Роса до колена, жбуње јоргована - плави се као небо...
Или: Две ливаде, нигде печурака...
Или: Унутрашњи јазови заустављају слике и речи што навиру изнутра, из прадубине...
Или: Ништа није исто, ни роса, ни јаруга којом је текла вода некада и покретала воденицу...
Или: Грозница, херпес, књижевне вечери у провинцијским варошима, провинција у духу...
Или: повратак после поноћи пред ђелезничку станицу Београд, грубе речи: швалерка...
Или: Нови атак на машту: ћурка у софту у библиотеци, масне шале, ракија, и звонки смех лепих девојака, црвено и црно...
Или: Тајна вечера, судбина која се осмехује, иако је све далеко...
Или: Надовезује се све једно на друго и прелива као водопади шумског потока...
Или: Хонорари за једно вече већи од износа месечне плате професора књижевности...
Или: Прљави људи, прљаве жене, делују споља гланц...
Или: Сеоба ће увек бити, из Васељене у мајчину, из материце у родно место, из родног места у среско или окружно, и онда даље
редом...
Или: И увек се нешто заборави, изгуби, да би се много година касније вратило као мирис шебоја,
Или : Голуб гриваш на тополама покрај Пека, али и на липама на Лабудовом Брду...
Или: Други у град носе товаре хране, ми књиге, рукописе, фатаморгане...
Или: Много тога је у заостатку...
Или: Балкански примитивизам има мноштво обличја, иако се прикрива свуда, у кафанама, у гимназијама...
Или: Сиоран је човек са Карпата, има много тога што задивљује; да би се стекла боља слика о овом писцу треба имати сва његова дела на матерњем језику...
Или: Незнање других језика ограђује као бодљикава жица логора...
Или: водити живот сличан Сиорановом, не писати писма пријатељима; погубили су се, или помрли, или постали неки други људи...
Или: Буковаче у кучањским шумама, према сведочењу очевидаца...
Или: Што је могло да буде, то је било...
Или: Што није, није могло никако, ни у сну...
Или: Од визије до остварења има дубок понор: преко њега све време градим брвно од срме, од девојачких власи и чежње, -

НАПИСАТИ СВЕ ТО и подвући двема линијама


Ето програма једне књиге у којој су садржане све друге.
(...)
М. Лукић

Из Бележнице (Бела Тукадруз)

Данас сам обишао један део Пека, који је заборављен; и где годишње не сврати ни десетак лица; можда неки риболова?Или ду...

Posted by ЗАВЕТИНЕPress on петак 28. јун 2013.

Follow by Email